Служењем парастоса у цркви Св. Рафаила Банатског у Пландишту је обележена 22. годишњица прогона и страдања Срба из Републике Српске Крајине.

Парастос у цркви Светог Рафаила Банатског

Завичајно удружење Крајишника „Никола Тесла“ организовало је обележавање 22. годишњице прогона и страдања Срба из Републике Српске Крајине. У цркви Св. Рафаила Банатског у Пландишту, 5. августа 2017. године, служен је парастос у знак сећања на страдале у Крајини и за Крајину.

Парастосу, који је служило Његово преосвештенство епископ банатски господин Никанор уз саслужење свештеника Недељка Јанковића, Михајла Вукотића и Огњенa Вељанчићa, присуствовали представници Завичајног удружења Крајишника „Никола Тесла“, прогнани Крајишници и други грађани Пландишта и суседних општина.

У веома емотивном говору након парастоса, владика Никанор као непосредни сведок присетио се голготе коју су Крајишници прошли почетком августа 1995. године, јер је и сам био у колони која је више од 10 дана путовала од Крајине до Србије. Владика је истакао важност обележавања и памћења овог догађаја, нагласивши да су ближе Богу они који се уз молитву и достојанствено сећају својих жртава и своје недаће, него они који славе туђу несрећу.

У име организатора, присутнима се обратио и Никола Везмар, председник Завичајног удружења Крајишника „Никола Тесла“, истакавши да су, и после 22 године, емоције веома јаке, а слике непрегледне колоне не бледе из сећања: „Људи, жене, деца, старци крећу се ћутке. Не знају куд иду а још мање због чега им се све то дешава. Непрегледна колона голоруког народа на тракторским приколицама, коњским запрегама, путничким аутомобилима, пешице... Колна која се креће према Двору на Уни, према мосту спаса, бива нападана и гранатирана, са једне стране хрватски бојовници а са друге такозвана армија БиХ. Недалеко одатле, непосредно поред базе унпрофора, је основна школа у којој су зликовци ликвидирали хендикепиране особе. Другу колону, која се креће петровачком цестом, дубоко у територији друге државе, бомбардују хрватски авиони. Нормалном човеку није појмљиво како и зашто неко може побити хендикепиране особе, прећи на територију друге државе и авионима бомбардовати колону голоруког народа који бежи од смрти, убијати и масакрирати старе људе који су остали код својих кућа, чак и неки месец по престанку борбених дејстава... Са друге стране, Хрватска држава то слави као дан победе и домовинске захвалности. Није то била никаква војничка победа. Седмостуруко бројнији, технички неупоредиво опремљенији, добро наоружани и уз помоћ НАТО-а и муслиманских снага напали су издане, ратом исцрпљене и на цедилу остављене Србе у Крајини. То је било само иживљавање над сопственим грађанима српске националности. Уколико се доиста жели доћи до помирења, Хрватска мора да се суочи са прошлошћу и злочинима који су почињени над српским народом. Међутим, нико од одговорних за злочине над Србима није одговарао, Хрватска је награђена пријемом у Европску унију, Срби су и данас, после 22 године, у Хрватској грађани другог реда.“

Помен страдалим Крајишницима

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.859 погинулих и несталих Срба у акцији „Олуја“ и после ње, од чега 1.209 (65%) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 546 (29%) жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда грађанског рата деведесетих прошлог века на просторима претходне Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.064 лица, док се на евиденцији несталих води још 795 лица, од чега 588 цивила, међу којима 297 (51%) жена. Хрватска избегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих места укопа са око 165 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком “непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 379 ексхумираних посмртних остатака.

Око 1.500 припадника СВК преживело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.