Парастосом у цркви Светог Рафаила Банатског у Пландишту обележена је 23. годишњица прогона и страдања Срба из Рeпублике Српске Крајине и Републике Српске.

Парастос у цркви Светог Рафаила Банатског

Звона цркве Светог Рафаила Банатског у Пландишту огласила су се 4. августа 2018. године, за све оне чији се живот угасио пре 23 године. Парастос жртвама „Олује“ и других злочиначких акција које су јој петходиле, служио је Његово преосвештенство епископ банатски господин Никанор, уз саслужење свештеника Недељка Јанковића, Михајла Вукотића и Игора Станковића. Помен и сећање за страдале Крајишнике организовало је Завичајно удружење Крајишника „Никола Тесла“.

У беседи након парастоса, владика Никанор истакао је значај овог окупљања сваке године у Пландишту и достојанственог сећања невиних жртава, наших рођака, комшија, пријатеља... „Није хришћански и није људски славити туђу несрећу, нити се било шта дуготрајно и ваљано може изградити на туђој патњи. На земаљском суду може и да не буде правде, али то не сме поколебати нашу веру нити смемо скренути са пута преведника“.

Помен страдалим Крајишницима

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.861 погинулих и несталих Срба из ове акције и након ње, од чега 1.211 (65%) цивила, од којих су око три четвртине старије од 60 година. До сада је расветљена судбина 1.084 лица, док је на евиденцији несталих још 777 лица, од чега 588 (72%) цивила, међу којима 295 (50%) жена. Хрватска избегава ексхумације и познатих места укопа са око 152 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком „непознат“, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, и без икаквог разлога отежава и идентификацију 362 ексхумираних посмртних остатака.

Ова агресија, под кодним називом "Олуја", спроведена је, као и оне које су јој претходиле („Миљевачки плато", „Масленица", „Медачки џеп" и „Бљесак"), по тактици „спржене земље", што је половином новембра 1995. године досегло размере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Највећи парадокс ове агресије, као и оне који су јој претходиле, налази се у чињеници да је агресор био члан УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације, и што су неки други чланови те организације одобрили и учествовали у самој агресији.